Želje bez izgovora

Kod nekih ljudi, svaka želja ima nekoliko izgovora. Oni se nadviju nad nju i, lažno je štiteći, sprečavaju sunce da je greje i kišu da je zaliva. Tako se ne može rasti i cvetati.
Ima i onih kojima je želja toliko velika da preraste sve izgovore i oni uvenu u svojoj bespomoćnosti.
I nema sve ovo nikakve veze ni sa poreklom, ni sa godinama, obrazovanjem...
Pre neko veče u Knez Mihajlovoj....
Devojčica koja ulicu smatra svojom koncertnom dvoranom, koja se sama bori za sve svoje uspehe...
Evo je, kleknula je da jednom detetu svira "na uvo". Nju nije sramota ni da kleči dok svira, ni da skuplja "dobrovoljne priloge" za svoje snove.
Iako mala, bila je mnogo veća od mnogih koji su pokraj nje prošli.
Hvala ti što postojiš i boriš se.

Uvek možeš reći - hvala

Čujem kišu i izlazim napolje da pokupim veš sa žice.  U sebi pomislim: "Zahvalna sam što ne moram nigde ići po ovoj kiši".

Nedugo posle toga, shvatim da smo pojeli sav hleb i pomislim: "Zahvalna sam što imam nekoga zbog koga ću ići po hleb dok pada ova kiša. "

Vremenom naučiš da uvek možeš reći hvala. 

Vava, čovek opomena!

Ne sećam se baš tačno kako je išla priča.
Neko je pitao ljude ko želi promenu u svom životu i svi su digli ruku. Kada je postavljeno pitanje ko će krenuti prvi, ruke su se spustile.

To bi mogla biti i najkraća dijagnoza za sve naše probleme i situacije kojima nismo zadovoljni.

Vava nije čovek iz ove priče. Nije mu dovoljno dobra i zato piše novu. Surovu za većinu onih koji prate njeno stvaranje.
Jer Vava opominje da se zlo ne događa drugome, da stvari moraju da se menjaju, da je trg idealna zamena za fotelju i daljinski, da svaki put počinje prvim korakom, a svaka promena od jednog čoveka, pa još jednog, pa još jednog, pa još....

Opominje nas, Vava, bez reči, bez prekora.

Svi smo mi isti, samo je neko svoju hrabrost zaturio ispod decenija neuspeha, promašaja, nesigurnosti, strahova, medijske kampanje, iz nekog svog razloga.
Dugo su nas ubeđivali da ne možemo ništa. Vava zna da to nije tačno.

Oduševio me nekoliko puta. Posledni put kada je išao peške od Novog Sada do Beograda, po velikoj vrućini.
Niko mu nije platio da to uradi, niko nije uperio pištolj u njega, nije ga čekala nikakva basnoslovna nagrada na kraju puta.
Išao je zbog svih nas, zbog naše dece, zato što je odlučio da ne prizna nepostojanje promene.
Videla sam kako mu ljudi prilaze sa poverenjem, sa suzama u očima pričaju svoja iskustva.
Vava, naš Gandi, uspeće da ostvari svoj cilj. I svaki sledeći. Znam to.

Želim samo da kažem: 

Hvala ti, Vavo što postojiš i što se boriš. Hvala ti što pokazuješ da hraborst nije nestala. Hvala ti što pokazuješ kako se junaci bore.

Biljana Kotur


 

Dar zahvalnosti

Dobro došli!

Ovaj blog je posvećen dobrim ljudima. Onima koji čine dobro i onima koji vide dobro u drugim ljudima.

Suviše često čujemo kako je svet loše mesto u kome žive loši ljudi. Fejsbuk je prepun statusa u kome se spominju osobe koje su nam učinile nešto loše, a mi svojom dobrotom to nismo zaslužili.
U novinama čitamo o lošim događajima. Čini nam se da nigde dobra nema.
To nije tačno.
Ima dobrih ljudi. Iznenade nas svojim gestom, ljubaznošću, osmehom, pogledom. Pomognu ne tražeći ništa. Učine više od roda rođenog. Ulepšaju dan. Vrate veru u ljude. Izmame osmeh. Prizovu sreću.

Nekima se zahvalimo. Ponekad shvatimo da smo se trebali zahvaliti suviše kasno.
Ali i dobrim ljudima treba dati vetar u leđa. Da ne posustanu, da ne posumnjaju, da ostanu kakvi jesu...

Ako ste zahvalni nekome...
Ako nekoga želite da pohvalite...
Poznatog ili nepoznatog...
Javno...

Izvolite... napišite u kometaru ispod ovog posta zahvalnicu, napišite vaše ime i prezime i grad, kao i ime osobe kojoj se zahvaljujete i zašto. Objaviću to kao samostalan post.

Pomozimo dobroti da opstane.

Posejte piksele zahvalnosti da bi nam dobrota rađala.