Ne sećam se baš tačno kako je išla priča.
Neko je pitao ljude ko želi promenu u svom životu i svi su digli ruku. Kada je postavljeno pitanje ko će krenuti prvi, ruke su se spustile.
To bi mogla biti i najkraća dijagnoza za sve naše probleme i situacije kojima nismo zadovoljni.
Vava nije čovek iz ove priče. Nije mu dovoljno dobra i zato piše novu. Surovu za većinu onih koji prate njeno stvaranje.
Jer Vava opominje da se zlo ne događa drugome, da stvari moraju da se menjaju, da je trg idealna zamena za fotelju i daljinski, da svaki put počinje prvim korakom, a svaka promena od jednog čoveka, pa još jednog, pa još jednog, pa još....
Opominje nas, Vava, bez reči, bez prekora.
Svi smo mi isti, samo je neko svoju hrabrost zaturio ispod decenija neuspeha, promašaja, nesigurnosti, strahova, medijske kampanje, iz nekog svog razloga.
Dugo su nas ubeđivali da ne možemo ništa. Vava zna da to nije tačno.
Oduševio me nekoliko puta. Posledni put kada je išao peške od Novog Sada do Beograda, po velikoj vrućini.
Niko mu nije platio da to uradi, niko nije uperio pištolj u njega, nije ga čekala nikakva basnoslovna nagrada na kraju puta.
Išao je zbog svih nas, zbog naše dece, zato što je odlučio da ne prizna nepostojanje promene.
Videla sam kako mu ljudi prilaze sa poverenjem, sa suzama u očima pričaju svoja iskustva.
Vava, naš Gandi, uspeće da ostvari svoj cilj. I svaki sledeći. Znam to.
Želim samo da kažem:
Hvala ti, Vavo što postojiš i što se boriš. Hvala ti što pokazuješ da hraborst nije nestala. Hvala ti što pokazuješ kako se junaci bore.
Biljana Kotur
Нема коментара:
Постави коментар